Priča za razmišljanje i učenje, data iz svetlosti. Inspirativna knjiga za decu i odrasle sa dubokim i vrednim životnim poukama za sve uzraste!
Draga deco, sigurno znate da ima puno, puno priča o životinjama. Poneko dete kaže: « »Pa to je samo priča, a ne istina.« Ipak, svaka priča ima duboki smisao. Ko nauči da razume smisao, taj zna šta ta priča njemu želi da kaže o životu mnogih ljudi i o njegovom sopstvenom životu; on u njoj prepoznaje istinu.
Drago dete, svaka nacija ima svoj jezik. Ko govori tvojim jezikom, njega možeš da razumeš, a i on tebe. Ljudi drugih nacija govore drugim jezicima, koje možeš da razumeš samo ako naučiš njihov jezik. I životinje imaju svoj jezik. Sigurno možeš da zamisliš da konj razume drugog konja, da lasta, opet, razume druge laste, a mače razume drugo mače. Ali to ide još dalje: konj razume i mače i lastu, a lasta ne samo da razume sve druge velike i male ptice, nego i sve životinje koje postoje. Isto tako je među svim biljkama. Bilo da se radi o travkama, zelenom bilju, cveću, žbunju ili drveću– - svi imaju svoj jezik, fine vibracije koje dolaze iznutra. Svi oblici stvaranja, deca stvaranja - životinje i biljke - međusobno se sporazumevaju, jer priroda je veliki vrt Božji i ona gradi jedinstvo. Carstva prirode možemo uporediti i sa orkestrom koji ima mnogo glasova, u kojem svi oblici stvaranja zajednički deluju svojim zvukom. Čak i kamenje i minerali imaju signale pomoću kojih se sporazumevaju, koje životinje i biljke primaju i razumeju.
Sigurno poznaješ mnogo raznih vrsta cveća koje cveta u vašem vrtu ili u vrtovima suseda. Tokom svojih šetnji stalno viđaš jednostavno, obično cveće, manje i veće, a, naročito u proleče, rascvetale žbunove i rascvetalo drveće kraj puta na livadama i poljima. Čuješ šum drveća i cvrkut ptica. Tu i tamo opaziš ponekog mrava ili veliku gomilu mrava ili brdašce koje je napravila neka krtica. Veverica se brzo i nečujno penje uz stablo drveta i skače sa grane na granu, zec brzo pobegne u žbunje, a kukavica zove: »«Kukuk! kukuk! kukuk!» Priroda je puna zvukova.
Iz svega što vidimo i čujemo izlaze melodije; to je govor prirode. Kada kukavica zove, poneki čovek se lupi po novčaniku i kaže ili pomisli: »Ovo je dobar znak; uvek ću imati novaca.« Ali to je samo jedna predstava koja ne odgovara istini. Kukavica prosto zove »Kukuk!«, jer je to njen način i njen govor.
Ako malo bolje oslušneš, primetićeš da glas pojedinačne životinje ima tonove različite visine, različit zvuk. To je ritam i promena zvukova, a to su i tonovi u nizu iz kojih izlazi govor. Ti si možda već doživelo, kakve sve razne poruke jedno mače ume da izrazi svojim glasom. Ali i senica ili čak kos, znaju da ispričaju čitave priče. I glas kukavice ima tonove različite visine. Ti sada znaš da se životinje i biljke međusobno razumeju. Tako Pipsi, crvendać, tačno čuje visinu tona kukavice i zna kako joj je.
Ali i detlić Malhemi razume kukavicu, naročito onda kada ova u proleće pusti da zatitra jedna određena visina tona.
Malhemi zna da razlikuje da li se radi o gospodinu ili gospođi kukavici i razume iz njihovih glasova šta njega ili nju svaki put uzbuđuje i pokreće.
I srne, jeleni, zečevi, lisice, sićušni mravi i pčele, ptice, sve do lepe sove ili malog ćuka –- svi, svi oni se međusobno razumeju i svak poznaje različite visine tonova i ritmove onih drugih i zna iz njih da sazna kako je njegovom ili njenom bratu ili sestri životinji.
